Ptice su cvrkutale, zečići skakutali.
Potočić je veselo vijugao kroz šumicu.
Cvetići su otvarali svoje glavice i okretali se sunašcu koje je umilno, blagonaklono, to sve gledalo. Grane jele su se povijale šireći opojni miris smole. Pčelice, vrednice su letuckale oko cvetića skupljajući nektar. Vetrić je pirkao taman toliko da ne bude pretoplo. U daljini se videlo žitno polje gde je klasje već zrilo.
Ponosni jelen je gledao svoju košulju i dva mala laneta.
Idila.
Šta da vam kažem, utopija postoji.
Lepota šume privlačila je mnoge životinje.
Nekima se dopalo, pa su ostajale, a nekima je to sve bilo suviše sladunjavo, pa su išle dalje. Ne voli svako lepotu i mir. Da nije tako ne bi bilo ratova, razaranja, ubistva.
Neke životinjice su bile zbunjene. Htele su da ostanu u šumi, a htele su da idu dalje. Pokušale su da promene šumu, da je naprave sličnu onoj u kojoj su navikli da žive. Pokušale su da je prilagode sebi. Zar je čudno što su to tvor, lisica i zmija? Nisu one ni loše ni dobre, jednostavno su drugačije.
Zašto uzeti im za zlo što ne vole sladunjavu idilu?
Bez njih šuma ne bi bila takva kakva je.
P
Na stolu je stajala malena tamna, izrezbarena kutija. Bila je zaključana i niko je nije dirao. Ukućani su znali da je ona važna zbog nečega, da ne sme da se dira i da je samo ona ponekad dodirne dok briše prašinu.
Znala je da sedi zagledana u daljinu, prepusti se mašti i snovima.
Sećala se dana kad je zaključala kutiju i dala ključić njemu. Doneo joj je prsten i cvet. Stisak ruke i odlazak.
-Otvoriću kutiju kad se vratiš.
Nikad se nije vratio, nikad pisao, nikad javio. Ona je čekala. Smenjivali su se dani, meseci, godine. Ona je čekala. Niko nije pitao šta je u kutiji ni zašto je ne otvara. Ponekad su njene oči bile blistave kao da su pune suza. Nikome se nije žalila. Živela je jednostavno, mirno. Pre bi se reklo da je život prolazio pored nje.
Jednog dana, neko je pozvonio i pitao za nju. Čula je glasove , korake, osetila ruku na svom ramenu.
-Dolores, vratio sam se.
Uzeo je ključić iz džepa otvorio kutiju. U njoj je bio samo prah koji je prekrio prsten. Pogledala ga je, čelo naborano, usne ispijene, drhtava ruka.
-Vratio sam se.
-Prekasno, život je prošao.
Čekamo, želimo, nadamo se, nestrpljivi smo, hteli bi odmah sve. Ponekad nije dovoljno čekati i dočekati, jer može da bude prekasno za sve.
| « | Jun 2025 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | ||||||
| 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 |
| 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 |
| 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 |
| 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 | 29 |
| 30 | ||||||
- Februar 2012 [1]
- Januar 2012 [7]
- Jul 2009 [1]
- Novembar 2008 [2]
