bol

P

Na stolu je stajala malena  tamna, izrezbarena kutija. Bila je zaključana i niko je  nije dirao.  Ukućani su znali da je   ona  važna zbog nečega, da ne sme da se dira i da je samo  ona   ponekad   dodirne dok  briše prašinu.

Znala  je da sedi   zagledana u daljinu,  prepusti se mašti i snovima.

Sećala se dana  kad je  zaključala kutiju i  dala  ključić njemu.  Doneo joj  je prsten i cvet.  Stisak  ruke  i odlazak.

-Otvoriću kutiju kad se vratiš.

Nikad se nije vratio, nikad pisao, nikad javio. Ona je čekala.  Smenjivali su se dani, meseci, godine.  Ona je čekala.  Niko  nije pitao šta je u kutiji ni zašto je ne otvara.  Ponekad  su njene  oči  bile  blistave kao da su pune suza.  Nikome se nije žalila.  Živela je jednostavno, mirno.  Pre bi se reklo da je život  prolazio pored nje.

Jednog dana, neko je pozvonio i pitao za nju. Čula je glasove , korake, osetila ruku na svom  ramenu.

-Dolores, vratio sam se.

Uzeo je ključić iz džepa otvorio kutiju.  U njoj je bio samo prah koji je prekrio prsten. Pogledala ga je, čelo naborano,  usne ispijene,  drhtava ruka.

-Vratio sam se.

-Prekasno,  život je prošao.

Čekamo, želimo, nadamo se, nestrpljivi smo, hteli  bi odmah sve.  Ponekad nije dovoljno čekati  i dočekati, jer  može da bude prekasno za sve.

• Februar 2012 [1]
• Januar 2012 [7]
• Jul 2009 [1]
• Novembar 2008 [2]

• Generalna [2] 
• Misli, nečije [5] 
• Možda se dogodilo, a možda i nije [2] 
• Iz novina [1] 
• stih [1] 

• Ponekad
• Vest iz novina
• Proplanak
• Kutija
• Žena-Muškarac
• Svadja
• Bol
• Ljubav
• Bol
• Heftalica